Da li su prirodne arome zaista bolje od sintetičkih

Sa industrijskog stajališta, miris se koristi za konfiguraciju okusa hlapljive arome tvari, njegov izvor je podijeljen u dvije kategorije: jedna je „prirodna aroma“, iz biljaka, životinja, mikrobnih materijala koristeći „fizičku metodu“ ekstrakt aromatičnih tvari;Jedan je "sintetički miris", koji je napravljen od nekog "destilata" i kiselina, alkalija, soli i drugih hemikalija dobijenih od mineralnih komponenti kao što su nafta i ugalj putem hemijske obrade i obrade.Posljednjih godina su prirodne arome jako tražene i cijene su skočile u nebo, ali jesu li prirodni okusi zaista bolji od sintetičkih?

Prirodni začini se dijele na životinjske i biljne: životinjski prirodni začini su uglavnom četiri vrste: mošus, cibetka, kastoreum i ambra;Prirodni biljni miris je organska mješavina ekstrahirana iz cvijeća, listova, grana, stabljika, plodova itd. aromatičnih biljaka.Sintetički začini imaju polusintetičke začine i potpuno sintetičke začine: korištenje prirodne komponente nakon kemijske reakcije za promjenu strukture začina nazivaju se polusintetičkim začinima, korištenje osnovnih kemijskih sirovina sintetičkih naziva se potpuno sintetičkim začinima.Prema klasifikaciji funkcionalnih grupa, sintetički mirisi se mogu podijeliti na eterske mirise (difenil eter, anisol i dr.), aldehidno-ketonske mirise (musketon, ciklopentadekanon itd.), laktonske mirise (izoamil acetat, amil butirat itd.). ), alkoholni mirisi (masni alkohol, aromatični alkohol, terpenoidni alkohol, itd.) itd.

Rani okusi mogu se pripremati samo sa prirodnim aromama, nakon pojave sintetičkih aroma, parfimeri mogu gotovo po svojoj volji pripremati razne okuse kako bi zadovoljili potrebe svih sfera života.Za radnike u industriji i potrošače, glavna briga je stabilnost i sigurnost začina.Prirodne arome nisu nužno sigurne, a sintetičke arome nisu nužno nesigurne.Stabilnost ukusa se uglavnom manifestuje u dva aspekta: prvo, njihova stabilnost u aromi ili ukusu;Drugo, stabilnost fizičkih i hemijskih svojstava u sebi ili u proizvodu;Sigurnost se odnosi na to da li postoji oralna toksičnost, toksičnost kože, iritacija kože i očiju, da li će kontakt s kožom biti alergičan, postoji li trovanje fotosenzibilnošću i fotosenzibilizacija kože.

Što se začina tiče, prirodni začini su složena mješavina, na koju utiču faktori kao što su porijeklo i vremenske prilike, koji nisu lako postojani u sastavu i aromi, a često sadrže različite spojeve.Sastav arome je izuzetno složen, a uz sadašnji nivo hemije i biotehnologije teško je postići potpuno tačnu analizu i sagledavanje njenih aromatičnih komponenti, a uticaj na ljudski organizam nije lako razumeti.Neki od ovih rizika su nam zapravo nepoznati;Sastav sintetičkih začina je jasan, mogu se provesti relevantni biološki eksperimenti, postići sigurna upotreba, a aroma je stabilna, a aroma dodanog proizvoda također može biti stabilna, što nam donosi pogodnost u upotrebi.

Što se tiče rezidualnih rastvarača, sintetički mirisi su isti kao prirodni mirisi.Prirodne arome takođe zahtevaju rastvarače u procesu ekstrakcije.U procesu sinteze, rastvarač se može kontrolisati u sigurnom opsegu kroz izbor rastvarača i uklanjanje.

Većina prirodnih aroma i aroma je skuplja od sintetičkih aroma i aroma, ali to nije direktno povezano sa sigurnošću, a neke sintetičke arome su čak skuplje od prirodnih aroma.Ljudi misle da je prirodno bolje, ponekad zato što prirodne arome čine ljude ugodnijim, a neki sastojci u tragovima u prirodnim okusima mogu unijeti suptilne razlike u iskustvo.Nije prirodno dobro, sintetičko nije dobro, sve dok je upotreba u okviru propisa i standarda bezbedna, a naučno gledano, sintetički začini su kontrolisani, sigurniji, u sadašnjoj fazi, pogodniji za javnu upotrebu.